Мјерење времена једна је од најстаријих људских технологија. Од праћења сјене Сунца до атомских сатова који измјерују секунду с прецизношћу од једне наносекунде у милијунима година — ево приче о томе како смо научили бројати вријеме.
Најстарији начин мјерења времена био је сунчани сат, који користи сјену штапа (гномона) за показивање доба дана. Познали су га стари Египћани, Бабилонци и Грци прије више тисућа година. Његова је мана очита: не ради ноћ ни облачно.
Зато су развијени водени сатови (клепсидре), који су једнолико истјецали и мјјерили вријеме неовисно о Сунцу. Користили су се у судницама, храмовима и за ноћно бдијење.
У средњем вијеку у еуропским самостанима развили су се први механички сатови, испрва без казаљки за минуте — јављали су само звукове у одређено доба за молитву. Крајем 13. стољећа појавили су се сатови с утезима и бјежним котачем.
Изумилица брошчаног сатног механизма (15. стољеће) омогућио је пријеносне сатове, а 1656. године Цхристиаан Хуyгенс изумио је њихало, чиме је точност сатова скочила с 15-минутног на неколико секунди дневног одступања.
1927. године изумљен је кварцни сат, који користи вибрације кварцног кристала под електричним напоном за одржавање изразито стабилне фреквенције. Кварцни су сатови били реда величине точнији од најбољих механичких.
Данас кварцни кристали покрећу готово сваки ручни сат, зидни сат и електронички уређај. Њихова прецизност довољна је за свакодневне потребе, али за знаност и навигацију требало је више.
1955. године изграђен је први атомски сат на основи цезија. Будући да атоми цезија вибрирају на изразито стабилној фреквенцији, атомски сатови постижу невиђену точност — најбољи одступају мање од једне секунде у 30 милијуна година.
Од 1967. године службена дефиниција секунде темељи се управо на зрачењу атома цезија-133: једна секунда јест 9 192 631 770 периода тог зрачења. Сво вријеме које данас користимо — од интернета до ГПС-а — ослања се на атомски дефиниране секунде.
Цоординирано универзално вријеме (УТЦ) добива се усредњивањем више од 400 атомских сатова у лабораторијима диљем свијета. Рачунала и мобители синкронизирају се НТП протоколом (Нетwорк Тиме Протоцол), који успоређује сат уређаја с тим прецизним изворима.
Зато два уређаја у истој просторији готово увијек показују исто вријеме, у секунду — што је незамисливо у доба механичких сатова.